О књизи: 1902 / Лик наследника Павла Петровича обликовало је претерано старатељство од стране баке, отуђење од његове мајке и утицаја просветних радника. Као дете, Павел је имао све одлике будућег доброг човека. Био је паметан, искрен, доброћудан, вредан, вредан, али га је лоше васпитање учинило лукавом, повученом, суморном, строгом и деспотском особом. Павле никада није опростио својој мајци смрт свог оца Петра ИИИ након дворског преврата, због чега је Катарина ступила на престо 1797. године, након смрти Катарине ИИ, Павле је проглашен за цара и самодржаца целе Русије. Истовремено, цар је сматрао да је неопходно владати искључиво гвозденом песницом. Павлу се чинило да је строго, чак и окрутно, придржавање дисциплине и реда неопходно како би се заштитио од завера, којих је почео да се плаши. Дубока, дубоко укорењена мржња према свему што је Катарина успоставила, учинила је његове импулсе још штетнијим и опасно. Попевши се на престо, са раздраженим гневом почео је да искривљује све, и грађански и војни део, и спољне односе државе. А његова страст за погубљењима и страсна захтевност за најмање грешке на фронту, окренули су војску и племство против њега. Ово незадовољство је на крају резултирало завером. Зашто је умро владар највеће силе света, човек добрих способности, добро образован и племенитих мотива? Јер прва одлика једног суверена треба да буде способност да контролише своје страсти, а онда само он може да контролише друге. Нико не би успео у овом убиству да није било опште тихе сагласности целе престонице, заједничке жеље целе Русије. Издање из 1902. године, текст је прилагођен савременом правопису.